О ИСТОРИЈИ ХРИСТОВЕ ЦРКВЕ НА ЗЕМЉИ
(од апостолских до последњиих времена света)
(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)
протојереј Александар Колесников
Прва половина прве главе Откривења говори о циљу писања књиге, а такође о околностима у којима је написана, Књига садржи кроз Ангела Јовану послано Откривење Исуса Христа, Који је показао слугама Својим шта ће се ускоро догодити. Блажен је који чита и слуша речи пророчанства ове књиге. Откривења је дано Јовану у Недељу (дан васкрсења) на острву Патмасу, где је он био заточен због речи Божије и због сведочења о Исусу Христу.
У другој половини прве главе апостол Јован види у слави и величанству Самога Господа Исуса Христа како стоји усред седам златних свећника и држи у десници Својој седам звезда. Христос сам објашњава Јовану да седам свећника представљају седам Цркава, а седам звезда у десници Његовој, то су Ангели тих седам Цркава. Господ наређује Јовану да запише све то што ће видети у књигу коју има да пошаље седморим Црквама које се налазе у Азији: у Ефес, и у Смирну, и у Пергам, и у Тиатиру, и у Сард, и у Филаделфију, и у Лаодикију. А даље, у глави другој и трећој, наводе се речи Господа, које Јован треба да напише свакој од тих седам Цркава понаособ. Та обраћања садрже у себи похвале за достојно држање и покуде за недостатке сваке од ових седам Цркава, уз обећање награде за верност и са претњом да ће бити кажњене, за своје недостатке.
Тумачи Откривсња оштро се разликују у објашњењу шта треба разумети под изразом "седам Цркава" Једни мисле да другу и трећу главу Откривења треба схватити буквално, то јест да су у њима записана обраћања Господа упућена конкретним тим Црквама Мале Азије првога века. У корист таквога буквалног схватања говори околност да је апостол Јован био у то време поглавар Малоазијских цркава. Као заточеник на острву Патмосу и одвојен од њих, посматрајући из далека њихове недостатке, апостол Јован је у души природно патио због њих. Послањем тим Црквама од Господа добијеног Откривења о тешкој будућности и земне Цркве и о невољама последњег времена, Апостол је желео да потресним утиском из Откривења једне утврди у врлинама, а друге уразуми пред опасношћу надолазећих невоља.
А други тумачи сматрају да седам Цркава у другој и трећој глави Откривења представљају седам епоха у историји васеленске Хришћанске Цркве од првог до другог доласка Христа. У корист оваквога схватања говоре следећи разлози. На првом месту, не може бити да би Христос, којега је Апостол видео у слави и величанству стајао усред седам свећника једино Мало-азијских Цркава и да би држао у десници Својој Ангеле само тих седам Цркава, - јер и сувише је била скромна у првом веку улога тих Малоазијских цркава у васеленској хришћанској Цркви, ако се оне упореде са таквим Црквама као што су тада биле Јерусалимска, Римска, Антиохијска и друге.
На другом месту, из истога разлога, апостол Јован до- бивши од Самога Господа Откривење о будућности света и целе васеленске Цркве, није га могао упутити само тим седморим Црквама Мале Азије. Логичније је претпоставити да га је Апостол упутио свима потоњим вековима и епохама Хришћанске Цркве у будућности.
Са наше стране ми сматрамо да су оба ова тумачења друге и треће главе Откривења правилна. Потпуно је могуће да су се у време писања Откривења ове главе односиле на седам конкретних Малоазијских Цркава. Но, истовремено, седам Мало-азијских Цркава првог века могле су послужити апостолу Јовану као праобрази (прототипи) седам будућих епоха историје Хришћанске Цркве од првог до Другог доласка Христа.
У сваком случају, поједини изрази када се Господ обраћа свакој од тих седам Цркава задивљујуће одговарају особеностима и догађајима појединих епоха које ће се низати у историји васеленске Хришћанске Цркве.
Почињемо од посланице упућене првој, Ефеекој' Цркви "Знам дела твоја, и труд твој, и трпење твоје, да не можеш да подносиш зле, и проверио си оне који говоре за себе да су апостоли а нису, и нашао си да су лажни. И трпљење имаш, и намучио си се за Име моје, и ниси сустао. Али ми је криво на тебе, што си ону прву љубав оставио. Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећник твој са места његова ако се не покајеш. Али иде ти у прилог то што мрзиш дела николаита, која и ја мрзим" (Откр. 2, 1-6).
Овде су описане главне црте из живота Хришћанске Цркве апостолског доба. На Цркву управо те епохе могу се односити речи потпуног признања за њено трпљење и издрживост Христа ради, јер се она трудила али није изнемогла. Управо Црква те епохе проверавала је лажне апостоле и разобличавала их као самозванце. Апостолска Црква одбила је и први налет јереси николаита. И најзад, у првим данима апостолске Цркве установљен је значајни обичај предавања Цркви на општу корист све своје имовине. Тај обичај је био у историји Хришћанства најузвишенији доказ љубави према Богу и према ближњима (то је она "прва љубав" о којој говори Христос). Међутим, тај обичај је био ускоро напуштен од првих Хришћана, па је зато Господ с правом укорио прву Цркву и запретио да ће уклонити њен свећник са места, што се и испунило приликом разорења Јерусалима 68-70 год. после Христа. Ово обраћање Ефеској Цркви одговара оном делу Христове беседе на Маслиновој гори, у ком је Он говорио о судбини Јудеје и првих Хришћана.
"И Ангелу Цркве у Смирни напиши: Тако говори Први и Последњи, који беше мртав и оживе: Знам дела твоја, и невољу и сиромаштво - али си богат - и хулу оних који говоре да су Јудејци а нису, него синагога сатанина. Не бој се нимало од онога што има да претрпиш. Гле, ђаво ће неке од вас бацити у тамницу, да би вас искушао, и имаћете невољу десет дана. Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота" (Откр. 2, 8-10).
Овде је потпуно јасно да обраћање Цркви Смирне има у виду Хришћанску Цркву епохе гоњења у првом и другом веку после Христа - и тачно одговара оном делу Христове беседе у којој Он говори о предстојећим гоњењима Његових следбеника. Треба запазити да је у периоду великих гоњења на Хришћане било уствари десет прогона (то је оних "десет дана" ).
"И Ангелу cкве у Пергаму напиши: Тако говори Онај који има двосек мач: Знам дела твоја, и где обитаваш, тамо где је престо Сатане; И држиш Име Моје, и ниси се одрекао вере моје ни у оне дане у које је Антипа, верни сведок мој, убијен код вас, где Сатана борави. Али мало ми је криво на тебе, што имаш ту оних који се држе учења Валаама, који научи Валака да баци саблазан међу синове Израилове да једу жртве идолске и да блудниче. Исто тако имаш и ти оних који се држе учења николаита. Покај се, дакле; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и војеваћу са њима мачем уста Мојих. Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама. Ономе који победи даћу да једе од мане сакривене, и даћу му камен бели, и на камену ново име написано, које нико не зна осим онога који га прима" (Откр. 2, 12-17).
Ово обраћање може да се односи на Хришћанску Цркву од четвртог до осмог века, то јест на епоху васслснских сабора, када су Цркву растрзале многе јереси и када су коначно јасно били искристалисани догмати хришћанске вере. Ако на тај начин протумачимо то обраћање, онда постаје јасно да Христос има у устима двосек мач, којим Он прети јеретицима, и похвала припада Цркви за њено чврсто држање у време гоњења од јеретика. Тада постаје јасно да је Црква заслужила нагриду ("да јeде манну сакривену"), то јест да позна тајне Божанске мудрости, што се испољило у тој епохи кроз многобројна чувена дела великих учитеља Цркве. Оправдано је и друго обећање вернима у том обрађању да ће им се дати "камен бели", то јест камен чисте истине, што се и испунило у тој епохи кроз јасне догмате хришћанске вере.
И Ангелу Цркве у Тијатири напиши: ... Знам дела твоја, и љубав, и веру, и служење, и трпљење твоје, и садања дела твоја су бројнија од ранијих. Али мало ми је криво на тебе што допушташ жени Језавели, која вели за себе да је пророчица, да учи и заводи слуге моје... и ономе који победи и одржи дела моја до краја, даћу власт над незнабожцима. и владаће над њима гвозденом палицом, и неће се разбити као судови лончарски... и даћу му звезду јутарњу... (Откр. 2, 18-28).
У том обраћању све се односи на процват Хришћанства међу новим народима Европе од деветог до шеснаестог века. Ту Син Божији похваљује Цркву те епохе за њене велике подвиге у ширењу Хришћанства међу новим народима. Ту је најављена многообећавајућа, као "звезда јутарња", будућност тих новообраћених хришћанских народа међу другим народима земље. Међутим, део васеленске Цркве те епохе отпао је у заблуду (Римсхи патријархат и Папа).
"И Ангелу Цркве у Сарду напиши... знам твоја дела, имаш име да си жив, а мртав си... Не нађох твој а дела да су савршена пред Богом мојим. Памти, дакле, како си примио и чуо, држи то и покај се. Ако ли не будеш бдео, доћи ћу ти као лопов, а нећеш знати у који час ћу доћи на те. Али имаш и у Сарду неколико њих, који не укаљаше хаљине своје, и ходиће са мном у белима, јер су достојни" (Откр. 3, 1-4).
У овом обраћању Цркви у Сарду јасно је описано верско и морално стање хришћанских народа Европе и Америке од шеснаестог до осамнаестог века, наиме: формална припадност Хришћанству, а уствари потпуна охладнелост и равнодушност према њему, удаљеност од добрих начела хришћанске нарави. У то време хришћански народи нису се још отворено одрекли Хришћанства, али је Хришћанство ишчилело из њихових душа. Зато Господ позива хришћанске народе тог доба да се тргну и покају; иначе ће имати невоље. Те невоље су се сручиле на хришћанске народе концем осамнаестог века, јер су почетком француске револуције, они ступили у мрачну епоху грађанских ратова и међународних потреса.
"И Ангелу Цркве у Филаделфији напиши: . знам твоја дела: ... мало снаге имаш, а одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена мога. Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу, ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те љубим. Зато што си одржао моју заповест о трпљењу, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет да искуша оне који живе на земљи" (Откр. 3, 7-10).
Ако смо правилно протумачили другу и трећу главу Откривења као пророчанства о будућности Хришћанске Цркве, онда је обраћање Филаделфијској Цркви пророчанство о Хришћанској Цркви наше епохе.Тешко је рећи, али има више разлога за, него против, да у овом обраћању Христа Филаделфијској Цркви видимо опис стања у Цркви наше епохе. Зар речи - "мало снаге имаш" - не описују доста тачно мали утицај хришћанске вере и незначајну улогу Хришћанске Цркве у савременом човечанству, чак и у хришћанским народима?
Речи - "одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена мога" - предказује оне прогоне које Црква подноси у наше време. У току последњих двеста година видови гоњења на Цркву се мењају - прво су идеолошки, а затим физички (политичком силом), но гоњења не престају. Све је то почело средином осамнаестог века када су француски "просветитељи" злобно исмевали хришћанску Веру. Крајем осамнаестог века, за време француске револуције, они су прешли на насилно пљачкање и затварање храмова и манастира, на масовно истребљење свештенства итд. Током прве три четвртине деветнаестог века борба се водила само на идеолошком плану, но то је било само припрема за страшно физичко обрачунавање у двадесетом веку. у Француској, Русији, Немачкој, Шпанији, у Пољској и на Балкану.
"Ево учинићу да (гонитељи) дођу и поклоне се пред ногама твојим...".
Зар се ово пророчанство није већ испунило у Русији, где је државна власт била приморана да призна непобедивост Цркве и прешла на друге, прикривеније облике борбе са њом?" И као што си ти издржао у трпљењу због Моје речи, ја ћу те сачувати од године искушења, која ће доћи на сву васељену... ", то значи да неће у нашој епохи наступити последња страшна година света, али ... "ево долазим ускоро; држи оно што имаш, тојест крај времена (крај света и Други долазак Христов) није далеко и ти ћеш готово доживети до њега; твоје време - то је претпоследња епоха у историји света. И тада ће постојати опасност да изгубимо веру услед мноштва саблазни, али ће зато и плата за верност бити надохват руке, те треба бити особито будан и бодар, да се лакомиелено не изгуби могућност спасења, како ју је изгубила земља.
Дакле, наступа последња епоха у историји Цркве и света. Какво је стање Цркве у тој епохи?
"И Ангелу Цркве у Лаодикији напиши: Тако говори Господ... Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Мојих. Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба, а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слеп, и наг. Саветујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и беле одоре, да се обучеш, те да сене покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш... Зато ревнуј, и покај се, Ево стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас Мој и отвори, ући ћу к њему и вечераћу с њиме и он са Мном" (Откр. 3, 14-20).
Ево, дакле, какво ће бити стање у Цркви пред крај света. равнодушна, млака вера, благостање споља а немоћ изнутра, безвољност у извршавању наредби, вера у ум а не у срце човека; мирење са својим недостацима и са неморалним стањем околине; неразумевање знакова времена, јер људи не желе да знају да Христос већ стоји пред вратима овога света и само што није ушао у њега. "Лаодикијску Цркву" Господ укорева што није ни хладна ни врућа и прети јој да ће је избљувати из уста Својих, као отужну, млаку воду која изазива гађење. Упркос умишљеној уверености "Лаодикијаца" у своја духовна савршенства, Господ их назива несрећнима, јаднима, слепима и нагима, саветујући их да покрију своју наготу и исцеле своје слепило. Он притом позива на покајање, говорећи да с љубављу стоји пред вратима срца свакога ко се каје и готов је да уђе к њему са Својим милостима и свепраштањем. Победнику над сопственом гордошћу и уопште над духовно-моралним болестима својим, обећава да ће га посадити са Собом на престолу Своме... Који победи даћу му да седне са Мном на престолу Моме, као што и Ја победих и седох са Оцем на престо његов....".
"О када би био хладан или врућ..." - хладан човек, који није познао веру, брже може да поверује и постане жарко верујући, него онај ко је охладнео, Хришћанин који је постао равнодушан према вери, чак и јавни грешник бољи је од млаког фарисеја који је задовољан својим духовним стањем. Зато је Господ Исус Христос и одбијао фарисеје, претпостављајући им царинике и блуднице који се кају. Јавни и отворени грешници лакше могу да дођу до свести о својој греховности и искреног покајања него људи млаке савести, који нису свесни својих духовних болести.
"Злато ожежено огњем, одоре беле и помасти за очи...", које Господ саветује Лаодикијцима да од Њега купе, означавају љубав и благовољење Божије које се задобијају покајањем, добра дела, чисто и непорочно понашање и преузвишења небесна премудрост, која даје вид духовну. Могуће је претпоставити такође да су се Лаодикијци, из Малоазијске Цркве, претерано надали у своје богатство, покушавајући да помире служење Богу и мамони. Неки сматрају да је ту реч и о пастирима, који теже да се обогате земним богатством и који су умислили да су они преко богатства позвани да Господују над наслеђем Божијим, намећући се својим богатством. Господ таквима саветује да купе од Њега дакле, не да испросе и не да добију, него да купе, тј. пре-обрету од Самог Христа по цену трудова покајних "пато огњем ожежено" тј. право богатство духовно, благодатно, које се за пастире састоји, између осталог, и у учитељској, проповедној речи, "белу одећу", тј. дар доброчинствовања ближњима и "помаст" или добродетељ (врлину) нестицања која отвара очи за сујету и испразност свих богатства овог пролазног света. "Ономе који победи" даје се обећање да ће бити посађен на престолу Божијем, под чиме се подразумева највише достојанство наследника Царства Небеског, сацаревање са Самим Христом, Победником ђавола (Арх, Аверкије).
То је та епоха безбрижности људи, који су се потпуно предали овоземаљским интересима и телесним насладама, епоха за коју је Господ рекао. "Како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега" (Мт. 24, 37).
Значи да је епоха Лаодикијске Цркве, епоха извесног спољног благостања за њу, а унутарњег пада - само кратки предах између гоњења на Цркву филаделфијске епохе и гонења на Цркву од стране Антихриста.