МЕСТО, ВРЕМЕ И ЦИЉ ПИСАЊА КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА
(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)
протојереј Александар Колесников
Откривење (или на грчком Апокалипса) св. апостола Јована Богослова последња је књига Светога Писма: њоме се завршава канон богонадахнутих књига (Библија). Та књига садржи пророчанства о будућности, о судбинама света. човечанства и Цркве у време од првог до Другог доласка Христовог, тј. до свршетка света.
И у древности, а нарочито за последња два века, исказивано је мнење у хришћанској књижевности да Откривење није иаписао апостол Јован Богослов, него нека друга личност по имену Јован. То мнење је исказивано да би се поткопао ауторитет те књиге у очима већине верника Хришћанске Цркве, јер садржај и циљ ове књиге изазива у непријатељима Цркве силну мржњу и напор да се свим средствима умањи њен значај.
У сваком случају, скоро сви хришћански писци 2. и 3. века, који су тумачили или помињали ову књигу, тврде да је њу написао апостол и евангелист Јован Богослов. Крајем четвртог века цела Хришћанска Црква је прихватила Откривење као богонадахнуту књигу апостолског порекла.
Откривење је написано или на егејском острву Патмос, где је апостол Јован био у прогонству, или у Ефесу, тада главном граду Мале Азије, у ком је живео апостол Јован после заточења на острву Патмос. Време писања Откривења је веома спорно питање. Изгледа да је апостол Јован био у заточењу на Патмосу за време римског цара Нерона (од 54. до 68. године) који је покренуо прво страшно гоњење против хришћана. За време тога прогона мученички су завршили у Риму свети апостоли Петар и Павле. Највероватније је да је Откривење написано око 68. године после Христа, тј. две године пре разорења Јерусалима од стране римског цара Тита Флавија.
Откривење Јована Богослова је посебна књига међу књигама Светог Писма Новог Завета. У њој су осликане судбине Цркве и човечанства од првог до Другог доласка Христовог. Али то осликавање није у њој дато описно, него у светлости деловања Божјег Суда. Зато је природни закључак Откривење опис великих завршних чинова Божије правде: васкрсења мртвих, свеопштег суда Божијег над човечанством и процвата вечнога Царства славе Божије.
Све књиге Светог Писма могу се поделити на четири групе:
1. књиге Старог Завета које претежно говоре о Богу као Творцу и Промислитељу о свету и човечанству, тј. - о премудрости и свемоћи Божјој.
2. четири Евангелија која говоре о Богу-Спаситељу, тј. о Његовој љубави и милости према људима.
3. Апостолске посланице о Богу-Осветитељу, тј. о светости Божјој.
4. Откривење Св. Јована Богослова, које говори о Богу као Судији васеене, тј. о правди и праведности Божјој.
Овај низ нам објашњава цео поредак канонских књига у Библији и, посебно, зашто је Откривење последња књига: у њој се описује завршетак историје целе творевине судом Божијим над човечанством и светом. Сам Господ у почетку Откривења неколико пута наглашава управо такво значење садржаја ове књиге:
"Ја сам Алфа и Омега (почетак и крај), говори Господ Бог" (Откр. 1, 8).
"Чух глас иза себе, силан као труба, који говораше. не бој се, ја сам Први и Последњи" (Откр. 1, 10-17).
На овај начин је објашњено да Господ, у ствари, говори
- "Ја сам Творац и Завршитељ света". Стога је природно, да приликом описивања историје Цркве и света, Откривење подробније слика догађаје који непосредно предстоје, блиски су Другом доласку Христа Господа.
Што се тиче светске историје од првог доласка Христовог до ових последњих догађаја пред крај времена, Откривење их описује само летимично.
Ако је Откривење књига о судбинама света и људи у светлости правде Божије, онда пре читања Откривења треба обавезно споменути облике суда Божијег над људима и оне награде и карања о којима се говори на другим местима Светог Писма.
Облици суда Божијег су:
1. над појединим људима још за живота на земљи.
2. над народима и над целим човечанством на земљи.
3. над појединцима одмах после њихове смрти (појединачан суд).
4. над читавим човечанским родом после општег васкрсења мртвих (последњи суд).
Веома много олакшава разумевање појединих места Откривења претходно набрајање оних карања којима, по суду Божијем, подлежу овде на земљи - за њихове грехе и безакоња, како појединци тако и читаве људске заједнице. Те казне (боље рећи - та карања) степеноване су према својој тежини и могу се разврстати у следећи поредак:
1. елементарне непогоде (избијање вулкана, пожари, урагани, земљотреси).
2. Слаба летина и глад.
3. Болести и епидемије.
4. Економске кризе.
5. Ратови споља.
6. Револуције и братоубилачки ратови.
7. Сурова власт.
8. У Евангелију, а посебно у Откривењу, предсказане су невоље на земљи, које ће бити последица космичких катастрофа у свемиру, и то невоље какве, до тада, није забележила историја планете.
Што се тиче награда и казни после посебног суда Божијег над појединцима и Последњег суда над целим човечанством, не само Откривење, него и друге књиге Светог Писма описују те награде и казне обично символички: на пример, награде као славословје Богу, а казне као таму, огањ, шкргут зуба итд. У ствари други начин описивања и није могућ јер је нама недоступан.
Посебност идеје и садржаја Откривења неизбежно повлачи и посебност распореда ове књиге, а он се састоји у томе да је ова књига написана тајанственим, символичким (живописним) језиком. Будуће судбине Цркве и човечанства, као и суд Божији над њима, описани су у њој у виду различитих тајанствених ликова, што чини књигу тешком за разумевање и проузрокује опречна тумачења не само појединих њених символа и делова, него чак и целе књиге.
Намеће се питање - како се може објаснити, на први поглед, чудна појава. књига која треба да опише будуће судбине овога света и Цркве, изложена је на такав нејасан начин да наводи на опречна тумачења? Ту појаву морамо тумачити и објаснити следећим околностима:
Прва околност. на који се други начин, до символима и сликама може говорити људима на земљи о величију и слави Царства Небеског, о стању грешника и праведника после њихове смрти, о Промислу Божјем о овом свету, о Последњем суду итд.?
Друга околност: треба да имамо у виду да је апостол Јован имао да опише појаве које ће се догодити кроз две или више хиљада година после писања књиге. Дакле, требало је описати те појаве тако да би о њима могли да имају приближну представу људи који ће живети током свих тих хиљада година. Једини прикладан начин излагања пророчанстава био је за апостола Јована управо тај и такав сликовити тајанствени језик којим су пророчанства и изложена.
Трећа околност: Откривење је, свакако, написано за људе свих векова, али првенствено за људе последњих времена да би упозорило, нагнало да се замисле над знацима свога времемена, да схвате чему све то води.
Међутим, људи последњих времена удаљиће се од истините. вере,оиће тако безбрижни, занесени својим земаљским пословима, пуни порока и злонаравни, да ако им неко и понуди реч обичним језиком, макар и у најмоћнијем и најлепшем изразу,
то на њих неће имати никаквог дејства. Зато је апостол Јован намерно изложио своју књигу у сликама и символима, (слике и символи делују не само на ум, него и на уобразиљу), јер заједно могу да продрмају душу, доводећи је у страх и забуну, а све то привлачи пажњу људи ка тој књизи и нагони их на размишљање о њој.
Као књига о Божјим судовима над светом и Црквом, Откровење је природно изазвало радозналост хришћана још од саме свје појаве. Но нарочито би се повећало интересовање за
ту књигу у тешким временима за Цркву: у доба спољних гоњења, унутрашњих саблазни од јеретика и расколника или у време оштрих друштвених криза. У таквим околностима верници би у тој књизи тражили утеху и ободрење, са надом да ће у њој наћи објашњење тешких времена која преживљавају, као и њихов смисао у општем току историје света.
За прошлих деветнаест векова од настанка "Откривења било је много тумачења његовог садржаја у целини, као и појединих његових ликова. Апологети Хришћанства 2. и 3. века, свети оци Цркве 4. до 5. столећа, учитељи Цркве потоњих векова, научници, богослови, обични верујући публицисти 17. - 19. века трудили су се да схвате и објасне садржај Откривења. Тако је већ крајем деветнаестог столећа било око деведесет таквих тумачења.
Сам стил Откривења неизбежно збуњује: његова сликовитост и сложеност изазивају у нама понекад чак и јед, јер смо доведени до утиска да је ову књигу немогуће разумети. Међутим, ми морамо имати у виду да је велики део Откривења посвећен описивању претпоследњег и последњег времена света. Зато, што даље одмичемо, ликови и символи Откривења биће све разумњивији и препознативији, јер ће људи последњих времена моћи да у тајанственим речима и символима Откривења одгонетну давно описане појаве, под условом да имају макар најмање интересовање за ову књигу. Значи сам настанак апокалиптичких догађаја биће најбољи коментар Откривења.
Не треба се чудити да је било и има и данас хришћана, нарочито у време друштвених криза и државних поремећаја, који у појединим ликовима откривења желе да виде пророчански опис својих савременика и свога доба. Такав приступ тумачењу тајанствених ликова у Откривења може се у извесном смислу, али само делимично, признати за правилан.
У ствари, такав приступ је неправилан зато што свети Јован Богослов својим тајанственим пророчанским виђењима није имао намеру да опише посебне одређене догађаје и личности, него историјске токове и појаве општег карактера. Тако, на пример, излажући Христово предказање о великим ратовима до којих ће доћи у последњим временима, свети Јован Богослов стално описује рат као земљотрес.
Зато је потпуно узалудно у појединим земљотресима, споменутим у Откривењу видети предказање о рату 1914-18. године или о Другом светском рату од 1939-45. године или о неком следећем светском рату. У Откривењу није описан овај или онај рат под видом земљотреса, него рат уопште, као појава карактеристична за почетак краја света.
Али, са друге стране, историјске појаве општега карактера збивају се у току историје као појединачни догађаји. Стога, када је свети Јован Богослов говорио о земљотресу, као о карактеристичној појави за крај историје, он је имао у виду како Први светски рат тако и Други светски рат, па и следећи светски рат или ратове. Из овога следи: ако неко под земљотресом 6. главе Откривења види опис рата 1914-18. године, он је само делимично у праву, исто тако ако неко под тим земљотресом подразумева рат 1939-45. године и тај ће, такође, бити у праву.
Даље: сваки велики историјски процес, испољавајући се кроз цео низ појединих догађаја, налази, на крају, свој најјачи израз и завршава се као најкрупнији и одлучујући догађај своје врсте. Узевши то у обзир, можемо онда поједине ликове Откривења схватити као најаву појединих историјских догађаја и лич. Међутим, морамо бити веома обазриви и благоразумни у својим судовима пре него закључимо о томе да ли је разматрани догађај заиста пресудан и завршни у ланцу догађаја.
Основни задатак Откривења је опис историје Цркве и човечанства у светлости Божије правде, па се тиме и објашњава посебност његовог изложења, јер апостол Јован наизменце слика, призоре – час Небеског Царства, час овај живот на земљи. Понекад Апостол то чини у суседним главама, а некад, ради јачег ска – чак и унутар једне исте главе књиге. У првим описима н слика стање и удео Светих, Праведника и Мученика после њихове смрти - са циљем да подигне дух, укрепи и ободри подвижнике и прогоњене Христа ради, који још живе на земљи. На ом месту апостол описује стање и удео грешника - да би застрашио и уразумио. То је разлог да морамо приступити читању Откривиња не једино са жељом да у њему нађемо објашњење ових или оних историјских догађаја, из прошлости и савремености, него са циљем да будемо поучени - да сазнамо и проникнемо у судбину праведних и грешних људи, како у њиховом земном, тако и у будућем животу вечном.
Из до сада изложеног морамо доћи до следећег важног питања: да ли при читању Откривења ми обавезно морамо тачно разумети сваки лик, сваки символ ове књиге? Чини ми се да не морамо. Да ли је баш важно да тачно знамо шта је Апостол подразумевао под "палмовим гранама у рукама Светих" (Откр, 7, 9)? Нама је доста да знамо да те палмове гране означавају блаженство и радост праведника на небу. А у чему се састоји то блаженство - да конкретно то појмимо није тако ни важно, А зар је уопште могуће да то конкретно схватимо? Нисам ја једини који тако мисли. Чувени тумач Откривења свети Андреј, архиепископ Кесаријски, у својим тумачењима често пише да се поједини символ може схватити и овако и онако. На пример. "Под седам духова Божијих треба разумети (Откр. 4, 5) или седам најузвишенијих Ангела, како објашњава свети Иринеј, или седам дарова Божанскога Духа, о којима говори Исаија (11, 2). И једно и друго, мислим, да је веродостојно... Ако неко умишља да може тачно да објасни недокучиве ствари, он испада смешан".
Наизменично описивање у Откривењу час Небескога Царства, час људског живота на земљи има за нас још једно веома поучно значење. Сваки верник је, свакако, убеђен да се све на земљи дешава по вољи и по Промислу Божијем. Но ипак сва наша пажња и све наше мисли увек су заокупљене догађајима земаљског живота јер ми ретко дижемо свој поглед и своје мисли са догађаја на земљи ка Богу који њима управља из Небеског Царства. Без обзира на нашу јаку веру, ми на земаљске догађаје обично гледамо независно од неба: чини нам се да се они збивају сами од себе.
Насупрот овоме, свети Јован Богослов слика нам истовремено земаљске догађаје повезане са Небеским Царством, из којег њима управља Бог. Ако допустимо једно поједностављено упоређење, онда можемо рећи да се у Откривењу пружа слика будућих догађаја из живота света и Цркве на два спрата - земаљском и небеском. Та слика нам даје јасну представу о улози ангела као посебних посредника између Божанске воље и човечанске историје, јер све што се збива на земљи дешава се увек по одлуци Неба. Зато нас апостол Јован, скоро у свакој глави, позива да подигнемо поглед ка небу где се припрема одређени низ земаљских догађаја, а затим, заједно са ангелима, којима је дано да управљају тим догађајима, низводи нас на земљу да бисмо видели те догађаје на делу.
Кроз целу књигу апостол Јован често употребљава количинске (бројчане) ознаке, на пример, за време, за неку област или за људе на земљи. Али не смемо заборавити да све те ознаке имају само символичко, тј. условно значење, па се дакле не смеју тумачити или разумети као тачно аритметичко израчунавање.
Неки црквени писци, међу њима и митрополит Антоније Храповицки били су мнења да се у Откривењу не предказују будући догађаји и расплети светске историје, него се ту описује, кроз козмичке символе, унутарња борба у души појединог хришћанина између Добра и Зла, између Бога и сатане. Међутим, ово мнење пре свега није логично јер, борба између добра и зла не одвија се само у души хришћанина као појединца, него и у душама свих хришћана заједно. Тако масовна заједничка, иако унутарња, преживљавања многих хришћана природно и неизбежно избијају ван њих и претварају се у историјске догађаје. А најглавније, ово мишљење противречи самом тексту Откривења: "Треба опет да пророкујеш пред народима и племенима и језицима и царевима многима".
Међу неким епископима Православне Цркве био је распрострањен став да обични верници не треба да читају "От-кривење". Овакав обазрив став не може се сматрати правилним. Пре свега, ово подсећа на римокатолички став којим се забрањивало да лаици читају Библију. По правилима Православне Цркве не сме се забрањивати верницима да читају Свето Писмо, него их треба поучити како га треба читати под руководством пастира саобразно са тумачењима светих Отаца и учитеља Цркве. Најглавнији доказ против овога става налазимо у самом тексту Откривења, где стоји: "Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства и чувају оно што је написано у њему" (1, 3). А то су речи Светог Писма, према томе, за православног верника речи највећег ауторитета.
Из ових побуда ми издајемо ову књижицу да би обични верници могли без вртоглавице читати и разумети тајновиту књигу светог Јована Богослова. Она нема циљ да пружи потпуно тумачење целог Откривења. За такав подухват потребно је имати много јачу веру, много светлији ум, много шира знања и чистији живот него што има састављач ове књижице.
Мој задатак је много скромнији - да укажем на пут којим би требало приступити, ако желимо да правилно разумемо Откривење. А тумачења појединих места у Откривењу која се могу наћи у овој књижици, само су примери и докази плодности указаног пута. Сада, са Божјом помоћи, ми прелазимо на опис тога пута.